Vrebam ko smuk iznad grotla.
Neèujno provodim sate.
Crveni rez ispod oka,
sve glupe rane se pamte.

Miluje svetlost sa neba,
miholjsko cedi se leto.
Ukraden plen s dna dubine,
kida ga mršavo pseto.

Seæanja naviru sama,
Brzo, ko zeèevi beli...

Stoji na kaljavom drumu,
bori se s jaèim od sebe.
U mestu hoda mašina.
Smeje se klizava glina.

Mesec mu sija na muku,
Èeka na red, pa nek traje.
Sipam mu duvan u ruku,
produžen život klima,
odlazim dalje...

Seæanja naviru sama,
brzo, ko zeèevi beli...

Stižemo. Teret se spušta.
Vesela kapija žuta.
... I sitan kamen pod gumama krza...
... I lišce kreæe da šušti.

Zastajem, leða me bole.
Izuvam bokal pun vode.
Svaki put isti ritual.
Igra završava ovde...

...gde seæanja naviru sama,
brzo, ko zeèevi beli...